Majstori

Stvari koje me oduševljavaju...

01.05.2008.

Ašikovanje.. djelić

Ne samo da mi je Grozdanin Kikot najdrazi poetski roman uopste nego smatram Humu veelikim majstorom Hercegovine i prigusene erotike u svakom malom strasnom i nostalgicnom trenutku kad vjetar nosi tezak miris zumbula... Hajde Hamza Majstore!

------

-Šemsa, uberi mi jedan zumbul! - zovem je prigušeno, a ona ustaje, drhtavom rukom trga zumbule, plašljivo se okreće kao srna i dobacuje mi ih u prozor. A ja i ne vidim zumbule. Ja gledam samo nju, Šemsu, i nesvjesno ponavljam:

-Još, još, Šemsa!

A ona baca zumbule, povija se u zamahu, sva je ushićena i svaka joj linija treperi jedro, napregnuto. Grudi joj poigravaju i kose padaju na lice. Ispod tankih dimija zovu me njene oble forme, domahuju mi, i od njihove pjesme hvata me čas žar, čas omaglica, pa samo nesvjesno ponavljam:

-Još, još Šemsa!

Rastu proljetni dani i omamljuju me pričama o Šemsi. Lutam uz Radobolju, pjevam iz sveg grla, dok na me padaju bijele latice behara. Poslije se stišavam, sjedam pod smokvu i dugo slušam žubor Radobolje. Mislim na Šemsu i zatvaram oči. Neko me zove i miluje pritajenim šapatom. To je njezin glas; kao iz priče, kao sa nekog drugog svijeta. Trzam se, okrećem i gledam na sve strane. Ah, to nije bio njezin glas! To je šaputao vjetar u granju i trunio krte latice behara.

Ustajem. Hrlim put grada, put naše mahale. A nešto raste u meni, nešto svijetlo i veliko.

To raste sreća u meni.

Noću sjedim dugo kraj prozora i gledam u baštu njezinu. Trza me svaki šum odozdo i zastane mi dah u očekivanju. Ne, nije to Šemsa, kažem sam sebi. To se njihova mačka Bjelka igra na mjesečini.


(Hamza Humo, Ašikovanje)
13.04.2008.

Konačno Žika

Konačno mislim nešto da me dirne i ponuka da se približim blogu. Majstor Žika se za to pobrino.. Lijepim pjesmu ispod...


Htela si

 

htela si da budem

tvoj mali dečak

i da me voliš kao majka

i da me povijaš

htela si da budem

tvoja najlepša haljina

i da brojimo

koliko koraka ulica ima

i da tražimo njeno teme

htela si da budem

ali

mi se samo

igrasmo za sutra

u nekoj beloj postelji

koje više nema

 

(Žika Stanulović)

------
PS, Moj intervju s autorom ''Jadikovke'' i ''Gutljaja'' (koje sam prije desetak postova nalijepio), te voditeljem Kišobrana, velikim majstorom Branislavom Banetom Dimitrijevićem na ovom linku.
10.03.2008.

Ljudmilini Siromašni rođaci...

Čaj su pile iz luksuznih tamnoplavih šoljica. U ružičastim tanjirićima od nekakavog neobičnog stakla, tako da su delovali kao okrnjeni, Ana Markovna je poslužila zeleno slatko od ogrozda, skuvano po posebnom receptu, koje je smatrala svojim specijalitetom.

...''tako da su delovali kao okrnjeni'' - ima mi nešto u tom opisu... A priča je vrh... pročitajte :)

06.03.2008.

Kadulje, ulje, ulišće, lišće...

Mslim da nikad neću zaboraviti vožnju tramvajem (išao je prema Borongaju za jednog bitnog puta u Zagreb, kad sam koračao po crvenkastim tufnama friške zaljubljenosti i ustalasaloj rijeci praha što se dizala u eksploziji proljeća. Sve je pupalo, beharalo, cvjetalo i činilo svijet lijepim, a samo postojanje i te kako dovoljnim) nakon što sam kupio Gudeljevu knjigu ''Vuk u novinama'' za deset kuna kod ulicnog prodavaca. Stajala je tamo, medju stripovima, kuharicama, ljubicima i ofucanim skolskim lektirama za deset kuna.

Gudelja sam bio otkrio davno. Apsolutno odusevljen njegovom poezijom, bezuspjesno sam trazio bilo kakvu njegovu knjigu, posto sam do tad samo imao brizljivo skupljene fotokopije nekih pjesama..

I ugledao sam je, žutu i uhabanu.. Ali savršenu.. Tako da mi je Gudelj to popodne ostao uz osjećaj zaljubljenosti koja me dovela to jutro u Zg. Pogotovo ova pjesma:

Kadulje, ulje

 

Kadulje, ulje, ulišće, lišće.

Kroz čela pčela. Tropi. Počela.

 

Ti si dječak, tebi je sedam godina.

U tvojim ovcama miriše mlijeko i krv.

 

Posljednja jutrenja zvijezda kopni na krišci

tvoga ječmena kruha.

 

Tvoj otac, rođenjem Ilir, Grk

po lozi i smokvi, vadi iz utrobe

ulišća težak medeni sat.

 

Ruke su tvoga oca do lakta oblivene krvlju i zlatom.

 

Izlazi Sunce. Kuca medeni sat.

Oko glave tvog oca roj varnica i pčela.

 

Miriše mlijeko u kostima tvojih ovaca.

Mirišu imena tvojih nerođenih

ljubavnica.

 

Ti si dječak u kolovozu.

Ilirski suhi zrak.

Od kositra skovana bedra

I krhki muški znak.

 

------

Petar Gudelj 

Beograd, 31.svibnja 1971.

------

ps Gudelja sam poslije i upoznao, te sam još sa njim u kontaktu.. Divno je to, kad lično znaš čovjeka kojem si fan...

(intervju koji sam uradio s Gudeljom na: ovom linku )
29.02.2008.

...jer polako kao onaj snežak...

Nisam inače lud za ovim tipom poezije.. Ali kao što rekoh tu je proljeće i sve što ono donosi (uključujući i alergije na polen.. tako da, crvenih očiju konstatiram, koji paradoks, biti alergičan na omiljeno godišnje doba... Hvala dragom flonidanu u tabletama što pomaže da se uzde drže u ruci...).

SNEŽAAna

Snežak da sam
SNEŽANA –
topio bih se s Tobom
(i snom ratnika)
dok je strašnog bezdana!

SNEŽAAna
kad bi bilo dana
(noći više tamu grle)
bio bih
(Ah zašto?)
Tvoja sveta, živa rana!

O, bre, Snežaana, Snežaana
zar ne vidiš -
da posle uvek dođe
neka Ana…

E, da je život samo jedna ljuta rana?

Oprosti, što
ti se iskreno jadam,
jer polako kao onaj snežak,
na dlanove Tvoje bele neprimetno padam.

Brana Filipović

------

jer polako kao onaj snežak,
na dlanove Tvoje bele neprimetno padam.

To je to! To ona pruga koja je, za mene, ovu pjesmu učinila posebnom. Koja slika, koja podloga, koji kontekst... Jer on se topi! Topi na njenim rukama! Da ova dva stiha stoje sama bez ičeg više, opet bi mi to bila dobra pjesma... Bravo Brana Majstore!

27.02.2008.

Čarnojević

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirnem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. ćto si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, melu ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš. Gledaj, jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako ljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim ćta hoće one šume od mene ženo, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne zna puta. Ko me voli; zašto me gledaju tako ovi stari ljudi? Gle, slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići, mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo, svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, unapred sam osećao, topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi: "Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići. U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhćućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga, a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Śelela je da se vozi; stari jedan fijaker primio nas je Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku Oko nas se vijugali fenjeri Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se i batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će granata da se sruši. "Das Hundsregiment"-, kako su nas zvali. Mi smo stigli pod šume i polosmo pešice Ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. Lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila melu drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne: ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je, sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, a ona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivna pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile neizmerno mile: samo se bojala: misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je vojna glazba.

(Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću)

------
Po preporuci majstora - Tramtincice došao sam do ove divne priče
(Hvala joj!).. A ovaj odlomak mi je poseban..
26.02.2008.

Bojana je bijeli, brisani prostor

Moja draga prijateljica, kamermanka, sitna, apsolutno prekrasna sa posebnim karakterom koji mi je jako, jako drag, s kojom povremeno pijem kafe (kad se zatrefim u sjevernoj metropoli gdje ona živi), dala mi je jednu knjigu.

Čuvala ju je za mene duže vremena, pošto je bio neki sušni period, pa se nismo dugo vidjeli, a par puta kad i jesmo, knjiga nije bila pri ruci.

Popili smo, tako, rakiju na vrućem popodnevnom suncu koje je pržilo njenu novu plavu frizuru, skraćenu dječački kratko (pa su joj se oči isticale kao dva kestena), te moju crnu glavurdu, umornu od cjelonoćnog putovanja. Pričali smo dugo i ona mi je dala knjigu, naglasivši da mi ju je dala radi prve pjesme. Razlistah knjigu i, naravski preskočih prvu pjesmu, pošto se sastojala od samo dva mala retka, te je, letimičnim pogledom preletih kao neku posvetu.

Ali u njoj je bila poanta.

 

Ta pjesma ide:

 

Ja sam bijeli, brisani prostor.

Što se dogodi, dogodi se.

 

(Tomaž Šalamun, Metoda anđela)

25.02.2008.

Od Trilian..

Da se razumijemo, ja ne znam ko je Trilian. To je, pretpostavljam neka djevojka ili žena s foruma koja mi je ostavila ovu krasnu pjesmu koju lijepim ispod... 

------

Sedam


Ovdje neće biti mjesta
niti jednom drugom broju,
nedostojnom sedam čuda.

Iza sedmog horizonta
sigurno ih ima još sedam.

Pustolovi patuljci trčali su
sa sjekirama, mahnito je tražili
iza svakog maglovitog vrha,
Tih sedam brda.

Otelo je sedam gusara
s Onih mora koji nijesu
morali čuti za
sedam smrtnih grijeha
da bi ih poznavali i
sad će svašta da joj rade...

Dok ne zavapi:
“Zla se ja ne bojim,
jer si ti sa mnom”,
Sedma smrt mačke
odagnaće prokletstvo sa broda.
Trebaće joj sedam Kleopatrinih
laži i sedam Bordžijinih otrova
da ponovo uspije jesti jabuke.

Sedam kužnih ljubavnika
pijani padaju od naslade
i tu bi se skončala priča,
da nije pitala koliko ima
sekundi do pakla.
Sedam Poovih gavrana
uglas rekoše: Sedam!

------

Autorka se zove Dragana Tripkovic.

http://www.zarez.hr/218/temabroja1.html

------

+ima neka čar s nikovima za koje ne znaš ko stoji iza njih.. Pa onda možeš da misliš; ko li je ta Trilian... :)

25.02.2008.

Eh, Bane, Bane...

Odlucio sam pokrenuti neki blog na kojem ću da zalijepim stvari koje mi se svide ili me oduševe.. Od poezije i proze dabome. A pošto je proljeće i sav sam nekako pekmezav od osjeta, mnogo toga me oduševljava u posljednje vrijeme.. Smješko

Ujedno sam se sjetio I moj starog, prastarog - űberstarog bloga koji od sad, mozda dozivi neku mini reaktivaciju.. Smješko

Elem...


Branislav Bane Dimitrijević, pored što vodi Kišobran ( http://www.kisobranblog.com/ ) i piše opako dobre putopis - kolumne na http://www.knjizevnost.org, piše tu dobru, toplu poeziju koja me u ovim danima pred što će zumbuli početi da mirišu zagasito plavo i teško - rastače na proste faktore...

------

Gutljaj

Daj mi bar jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem
da liznem staklo glatko
gde su ga ljubile usne tvoje
Pa kada padne noć
kad se smrkne
da sanjam da te ljubim
Da te ljubim slatko
da mi u san dođu
najlepše boje
i da umrem
al da me streljaju oči tvoje
kao trnjine
Da crknem kao kuče
ne bi mi žao bilo
da si mi dala juče
da si mi dala tek jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem

------

Eh, Bane, Bane, koji si ti romantik pravi. Čežnja, trnjine, oči, kuče, boje... Toplo i goluždravo, u ovim proljetnim danima jako, jako mi leži Banetova poezija. Ima toga još (http://www.tragovi.com/blog/ - ovaj blog mnogo pratim... nađe se dobre poezije na njemu...)

Jadikovka

E da su mi ruke
plajvazi
a ti
da si artija bela
ko što te Bog
lepu načini
i još da meni dade
da znam da pišem
kakva bi to knjiga bila

Branislav Bane Dimitrijević
------

ps, plajvaz je olovka... :)

Stariji postovi

Majstori
<< 05/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728293031


Svaki dan po informacije na:

Majstori:
Knjigoljub
Bane
Ufo
Tramtincica
Ida

...lista majstora se još pravi...

Majstorska svratišta i druge kul jazbine:
Tragovi
BKG

...lista majstorskih svratišta se još pravi...

Blogovi koje sam čitao davno, davno:


BILO VAS JE:
33973

Powered by Blogger.ba