Osijek – Mostar – Osijek III

Iz Osijeka sam izlazio skoro sat vremena. Jedino što mi je stalo je bio žuti rasklimani kamion koji mi se jako sviđao. On me odbacio do nekog mjestašca desetak kilometara naviše. Onda sam pojeo burek i nastavio hrabro dalje, hodajući uz cestu i stopirajući najmanje pola h. Mama i sin u Opelu boje višnje su mi stali i odbacili me do skretanja za Županju i Orašje. Tu me relativno brzo sjeo jedan čikica u crvenom stojadinu (˝moja bijela lađa˝, kako kaže). Njemu su oduzimali dozvolu pregršt puta, jer voli rakiju. A zadnji put su sve izmislili, nije popio ni kapi. Samo bi da piju krv narodu. Govori meni zajapureni čikica i ostavlja me pred granicom. Granicu opet prelazim pješke i obuzima me jako dobro raspoloženje. Kupujem vodu na pumpi i kročim dalje, gdje me sjeda jedan svježe oženjeni kamiondžija mojih godina. Momak mi se svidi, pušimo drinu i razmjenjujemo brojeve telefona, ako kome šta zatreba… Dug je život i to… Tako do Srebrenika. Iduci je bio momak iz Brčkog, inače šofer, radio za evropsku šlep službu i zarađivao bijesne pare. Spavao po 4 sata dnevno u dvije ture, ostalo vozio. Iz dosade je, kaže, pošao na borbu bikova u Živinice. Pokazuje mi restoran i govori, koju je god tu doveo da je jeb'o, jer imaju akvarij i možeš probrati ribu koju ćeš da jedeš. Samo upreš prstom. Govori mi o sebi i vozi divljačkom brzinom. U Živinicama smo za čas. Tu kupujem paštetu i dvije kifle za marku i jedem, pa čekam dugo preko puta nekoliko dvorišta po kojima su kopali prekaljeni domaćini, a psi lajali na nepoznatog čovjeka sa zelenim kačketom koji diže palac i papirnati kamiondžijski krug, preko puta njihovog domena. Tu mi konačno staje kamion s brkatim kamiondžijom tamno smeđeg lica, popucalog od sunca kroz šoferšajbu, poput borove kore i brkova oštrih poput šiblja. Priča malo, psuje mnogo i krvavo. Nudi me Drinom, pušimo i vozimo se. Savjetuje mi da sam trebao stopati preko Doboja i Zenice, tamo je ravnije i ima više kamiona. S lijeve strane žene odmaraju u hladu, svira im i urliče nešto kroz prozor. Govori kako je Bosna najbolja za pojest, popit, prespavat. Ovdje te nitko neće vratit’ s praga, ako i zanoća, samo odeš do kuće i kažeš otvoreno. To sam, taj sam, treba mi konak. I majku mu jebem u pičku, ako te netko vrati, govori mi prekaljena šoferčina. Pitam ga odakle je. Kaže da je tamo uviše, pokazujući na brda. Pita me šta radim. Kad je čuo da studiram pravo, malo zašuti, pa reče da on nema nešto škole. Završio je srednju, pa ne zna izražava li se on da ga ja razumijem, ali… Smijem se pred dobrodušnim vozačem koji osjeća potrebu da se pravda i pušimo još drine. Stisnuo mi je ruku i izađoh kod Kladnja.
Da skratim priču, prelazio sam Carinski most u Mostaru u 22:15, konstatovao da sam izgorio po rukama i listovima u ovih dvanaest sati puta i uživao u toploj majskoj večeri i mirisu lipa koje su počinjale da mirišu duž trotoara na putu kući.

3 komentara

Komentariši