…jer polako kao onaj snežak…

Nisam inače lud za ovim tipom poezije.. Ali kao što rekoh tu je proljeće i sve što ono donosi (uključujući i alergije na polen.. tako da, crvenih očiju konstatiram, koji paradoks, biti alergičan na omiljeno godišnje doba… Hvala dragom flonidanu u tabletama što pomaže da se uzde drže u ruci…).

SNEŽAAna

Snežak da sam
SNEŽANA –
topio bih se s Tobom
(i snom ratnika)
dok je strašnog bezdana!

SNEŽAAna
kad bi bilo dana
(noći više tamu grle)
bio bih
(Ah zašto?)
Tvoja sveta, živa rana!

O, bre, Snežaana, Snežaana
zar ne vidiš –
da posle uvek dođe
neka Ana…

E, da je život samo jedna ljuta rana?

Oprosti, što
ti se iskreno jadam,
jer polako kao onaj snežak,
na dlanove Tvoje bele neprimetno padam.

Brana Filipović

——

jer polako kao onaj snežak,
na dlanove Tvoje bele neprimetno padam.

To je to! To ona pruga koja je, za mene, ovu pjesmu učinila posebnom. Koja slika, koja podloga, koji kontekst… Jer on se topi! Topi na njenim rukama! Da ova dva stiha stoje sama bez ičeg više, opet bi mi to bila dobra pjesma… Bravo Brana Majstore!

1 komentar

Komentariši